Дие Ресигнатион гегенубер дем Криег ин дер Украине игнориерт ницхт нур дие анхалтенден Грауелтатен, сондерн ауцх дерен Аусвиркунген ауф дие зугрунде лиегенден еуропаисцхен Нарративе. Јетзт ист дер Момент гекоммен, политисцхе Ортходокиен зу уберденкен. Теил дер Реихе „Лектионен дес Криегес: Ревиситед Дие Виедергебурт Еуропас“.
Други међународни конгрес писаца у одбрану културе, одржан 1937. у Валенсији, главном граду Шпанске Републике након Франковог напада на Мадрид, <а хреф=“хттпс://ввв.ув.ес/цултура/е/екппесетсегонцонгресплумапистола07инг.хтм “ таргет=“_бланк“ рел=“нореферрер ноопенер“>постао позната> као спектакуларан културни чин супротстављања фашизму. Конгресу је присуствовало више од стотину писаца из целог света. Њихову посвећеност ономе што су назвали револуционарним хуманизмом, борбом за људско достојанство и слободу народа, вреди се подсетити у историјски сличном тренутку у којем се данас налазимо. То би нам могло помоћи да боље разумемо међународну невољу коју заправо представља руска фашистичка инвазија и неоколонијални рат истребљења против Украјине.
Главни политички проблем за делегате у Валенсији била је политика неинтервенисања западних демократија, коју су острожно осуђивали изнова и изнова. Насупрот томе, данашњи културни и политички прогресивци повукли су се у своје куле од слоноваче неескалације и неинтервенције, или живе у поетском сањарењу апстрактно замишљеног пацифизма, који није ништа друго до еуфемизам за капитулацију пред фашизмом.
Европа се тренутно бори са свеобухватним изазовом, оним који је била реалност Украјине у последњих годину и по дана: шта треба учинити у вези са текућим разарањем? Ово је, заиста, вишедимензионално питање – које садржи егзистенцијални, војни, политички, психолошки, друштвени, еколошки, економски и читав низ других нивоа – и не даје себи никакав катарзичан одговор. Напротив, садржи само бескрајни бол, у сваком погледу.
Најбољи израз овог упорног изазова могла би бити чувена слика Едварда Мунка <ем>Врисакем> – тренутно се налазимо у управо таквом тренутку анксиозности, неизвесности и изобличења. Дело <а хреф=“хттпс://смартхистори.орг/мунцх-тхе-сцреам/“ таргет=“_бланк“ рел=“нореферрер ноопенер“>настало јеа> у нападу панике који је доживео сам Мунк 1892. а паника би заправо била одговарајућа реакција на руске ратне злочине, уместо псеудорационалних калкулација које видимо данас. Чини се да међународна заједница постепено прихвата злочине као неизбежне, одговор који би раније био апсолутно незамислив. Паника би можда такође била ефикаснији политички одговор, који би потенцијално покренуо преко потребну међународну акцију.
Када је реч о рату у Европи, у јавној сфери могу се уочити два дискурзивна и визуелна приступа, који одражавају преовлађујуће друштвено-политичке ставове о злочинима који су у току. Прва је ратна порнографија, нека врста романтизације рушевина, која је као и свака порнографија опсцена. Овде рушевине једноставно служе као типично медијско окружење, одржавајући економију пажње, док те рушевине буквално стално производи рат који је у току. Други приступ је политичка фантазија послератне реконструкције. Психолошки је ово веома заводљива стратегија, јер дозвољава изостављање сурових реалности самог рата, управо зато што су оне неподношљиво оштре, концентришући се на оно што може доћи после – све док рат бесни и не види се крај.
Европа се суочава са кризом, чији ће исходи дефинисати остатак 21. века. Зато је сада право време да Европа поново погледа и ревидира своје основне наративе, приче које Европљани причају деценијама, обмањујући и себе и друге. Овај историјски тренутак је чувен <а хреф=“хттпс://ввв.фореигнаффаирс.цом/германи/олаф-сцхолз-глобал-зеитенвенде-хов-авоид-нев-цолд-вар“ таргет=“_бланк“ рел=“нореферрер ноопенер“>названа> а <ем>Зеитенвендеем> (епохални помак), али прецизнији термин, преузет из европске културне историје, био би оно што је Аристотел <а хреф=“хттпс://ввв. цамбридге.орг/цоре/сервицес/аоп-цамбридге-цоре/цонтент/виев/Ц4Д154Е5ФФ3Д9ДЕДДФЕ76А2Б078Д6702/С0009840Кс00079634а.пдф/тхе-реверсе-оф-аристотле.пдф“ таргет=“_бланк>рецаллед=“ноопенеррецаллед=“ноопенеррецал“ > <ем>перипетејаем>, перипетија – драматичан преокрет околности, драстична промена из једног стања ствари у његово супротно. Рат Русије против Украјине и Запада заиста карактерише едипова логика, а задатак Европе у овим ванредним временима је првенствено да се одучи да не види, да би научила да види – да дубоком ревизији подвргне наративе централне за њену историју и промене, јер су оне одлучујуће за будућност Европе.
Први је дискурс о геноциду. Овај фундаментални принцип постнацистичке Европе, чија је политичка интеграција била заснована на идеји заједничке одговорности за холокауст, био је брутално доведен у питање инвазијом Русије на Украјину у пуном обиму. Осим филтрационих логора, масовних депортација, киднаповања и свеприсутних мучилишта, око 1600 културних објеката је <а хреф=“хттпс://мкип.гов.уа/невс/9556.хтмл“ таргет=“_бланк“ рел=“ нореферрер ноопенер“>оштећена или уништенаа> у Украјини од стране руске војске од 24. фебруара 2022. Русија намерно циља културну инфраструктуру земље у склопу својих напада на цивилне објекте.
Према Рафалу Лемкину, аутору термина „геноцид“, уништавање културног наслеђа је метод постизања геноцида. <а хреф=“хттпс://ввв.диркмосес.цом/уплоадс/7/3/8/2/7382125/мосес_лемкин_цултуре.пдф“ таргет=“_бланк“ рел=“нореферрер ноопенер“>За његаа>, геноцид се у суштини састоји од варварства (нападање на људе) и вандализма (нападање на културу). Друга компонента је, међутим, била <а хреф=“хттпс://ввв.перлего.цом/боок/777007/тхе-деструцтион-оф-мемори-арцхитецтуре-ат-вар-сецонд-екпандед-едитион-пдф“ таргет= „_бланк“ рел=“нореферрер ноопенер“>изостављеноа> у Конвенцији УН о геноциду из 1948. године. Разлози су били очигледно колонијални – неколико западних сила се плашило да би њихови домородачки народи (и бивши робови) могли да примене закон против њих. Уместо тога, УН су усвојиле Хашку конвенцију из 1954. о заштити културног наслеђа у оружаним сукобима, компромис који је проблем пребацио на потпуно другу орбиту. Право питање није како заштитити културу у време рата (иако је то очигледно од виталног значаја), већ како зауставити геноцид. Чим крене намјерно уништавање културе великих размјера, закључак би требао бити да имамо посла са геноцидом.
Али Европа и даље радије говори о геноциду у смислу политике историје, културе сећања и „помирења са прошлошћу“, често избегавајући да примени термин на садашњост из страха од његове „релативизације“. Ово је типичан пример онога што се на немачком назива <ем>Сцхулдабвехрем>, отклањање кривице. Траума и фетишизована кривица за злочине из прошлости поново су се појавили када се Европа суочила са руским варварством у Украјини.
Проблем Европе, наравно, није „релативизација“ геноцида, већ њена сопствена неспремност да призна да се геноцид дешава у Украјини – управо зато што се геноцид дешава управо сада! Зато Европа тежи да тврди да то није ‘чисти’ геноцид, да је геноцид тешко доказати, итд. – упркос чињеници да су геноцидни циљеви Русије <а хреф=“хттпс://снидер.субстацк.цом/п /руссиас-геноциде-хандбоок?с=в“ таргет=“_бланк“ рел=“нореферрер ноопенер“>отворено реченоа> и јавно изнето од стране државних медија и званичника, укључујући самог лидера Кремља. Јер, ако Европа прихвати премису да је заправо већ дуже време сведок геноцида у Украјини, не чинећи све што је било могуће и немогуће да га заустави, то би значило да је заправо дозволила да се геноцид догоди и настави. На истој територији као и раније. Поново.
Други европски наратив који треба ревидирати је онај о деколонизацији. Ово је постала још једна популарна реч у међународној јавној дебати, али основни проблем је у томе што се то доживљава и практикује у аполитичној, културализованој форми. Деколонизација се посматра једноставно као средство представљања, док је сваки прави антиколонијализам пре свега служење правди. Без овога, остаје шупља и помодна реторика. Напад Русије на Украјину, који произилази из дубоко укорењеног колонијалног размишљања, само чини случај хитнијим. Деколонизација се не односи само на обиљежавање или представљање различитих искустава домородачке заједнице (колико год она била важна), већ и на то како починиоце позвати на одговорност за своје колонијалне злочине.
Садашња етнографизација деколонијалних питања, уобичајена у бројним културним пројектима широм Европе, често регенерише типичне колонијалне стереотипе и клишеје који се удобно уклапају у неоимперијалну фантазију и бивших и садашњих колонијалних сила, претварајући се да је колонијализам већ затворен. и да све што сада треба да урадимо је да ‘славимо различитост’. Али деколонизација није <ем>мултикултием> парада различитих светских кухиња. То би, заиста, био најгори исход рата и за украјински и за кримскотатарски народ – значило би да је праведна ствар колонизованих потпуно изгубљена.
У овом контексту, дубока конфузија је да су починиоци ефективно пренели деколонизацију својим жртвама: такозвани глобални југ или европски пост-совјетски исток. Да су западњаци или Руси препуштени сами себи без икаквог притиска из других делова света, они се уопште не би много мучили са деколонизацијом! Ово је дубоко изопачена перспектива, у којој деколонизација постаје нека врста терапије или психолошке вежбе за колонизоване, сведена на личне приче и породичне корене, док би заправо требало да буде супротно, односно веома политизовано и високо рангирано питање колонизатора. ‘ дневни ред.
Колонијализам се морају борити пре свега од стране империјалне силе у прошлости и садашњости, а не од стране колонизованих. Једина колонијална сила која је икада била међународно кажњена за своје злочине била је нацистичка Немачка. Али чак и тада, колонијални злочини су били скривени иза погрешног назива <ем>Ериннерунгскултурем>, као да је то заиста само питање културе сећања, а не отворених рана које још увек дефинишу политичку и ратну стварност Европе.
Трећи европски темељни наратив који захтева политичко поновно успостављање јесте антифашизам. Антифашизам је био толико централан у модерној европској и глобалној историји да је често занемарен и претваран у атрибут одређене политичке групе, субкултуре која обавља своје уобичајене ритуале 1. маја. Уместо тога, антифашизам треба третирати као камен темељац данашње уједињене Европе и слободног света. Без основа антинацизма, данашње политичке институције и оквир никада не би настали! Права демократија је могућа само када је по политичкој природи антифашистичка, иначе није.
Европска друштва су се толико навикла на разне десничаре, популисте, аутократе и ауторитаризам да их је свеопшти напад Русије на Украјину изненадио. Одједном су били приморани да се суоче са фундаменталним питањем, које би требало да буде историјски препознатљиво: како одвратити и окончати фашистички државни режим (овог пута са нуклеарним капацитетима)? Дошло је до жестоког <а хреф=“хттпс://ввв.пројецт-синдицате.орг/цомментари/вестерн-политицал-финанциал-елитес-енцоураге-путин-руссиа-фасцисм-би-васил-цхерепанин-2022-06? барриер=аццесспаилог“ таргет=“_бланк“ рел=“нореферрер ноопенер“>дебатаа> о томе да ли је исправно дефинисати тренутни руски режим као фашистички. Парадоксално, <а хреф=“хттпс://ввв.политицо.еу/артицле/тхе-ретурн-оф-тхе-ф-ворд-анд-тхе-лазинесс-оф-лабелинг-руссиа-фасцист/“ таргет=“_бланк “ рел=“нореферрер ноопенер“>они који то одбијају да учинеа> крију се иза претеране историизације феномена, не због недостатка разлога, већ зато што постоје <а хреф=“хттпс://ввв .нитимес.цом/2022/05/19/опинион/руссиа-фасцисм-украине-путин.хтмл“ таргет=“_бланк“ рел=“нореферрер ноопенер“>превишеа> њих.
Оно што је заиста упадљиво је колико намерно и отворено руске власти и војска косплаиирају нацисте у њиховом рату против Украјине. Промовирање нацистичког образложења о ‘непостојећим’ Украјинцима као изговора за масовна убијања, кориштење ружног дискурса ‘денацификације’ за пренамјену историјског случаја и апсурдно оправдање војне инвазије, стилизирајући ничим изазван рат као наставак Другог свјетског рата (‘ можемо то поново“) – све реваншистичке намере Русије заправо су биле усмерене на подривање европског институционалног и правног поретка, заснованог на исходима пораза нацизма, како би се ЕУ и НАТО разбили и повратили контролу над Европом. тако што ћете га поново поделити.
Рат Русије против Украјине учинио је хитном потребу за политичким противотровом: антифашизам се мора поново увести на међународном нивоу као основа за државну политику, као и за креирање политике невладиних организација. Она није одлика одређеног дела политичког спектра, већ представља сам услов да политички спектар уопште постоји. Овде Европа сноси посебну историјску и политичку одговорност и кроз то може постићи оно што Аристотел <а хреф=“хттпс://ввв.сцрибд.цом/доцумент/258802752/Анагнорисис?лангуаге_сеттингс_цхангед=Енглисх“ таргет=“_бланк“ рел=“ нореферрер ноопенер“>названа> <ем>анагнорисисем> – промена од незнања до знања, препознавање не само особе већ и онога за шта се та особа залаже.
Данас се може само опрезно надати да ће такво признање Европе и онога за шта се она залаже може утрти пут од садашње ратне трагедије до свеевропске политичке катарзе. Али нада је оно што је остало на самом дну Пандорине кутије.
